Aleksandar Savanović, ulični umetnik iz Novog Sada, kao i pripadnici njegove generacije u čitavoj Srbiji, tokom devedesetih godina prošlog veka živeo je i preživljavao onako kako je znao i umeo, a ponajviše onako kako je morao. Onda je, sa navršenih 27, pred sebe, kako kaže, postavio “jednostavan” izbor: “Ili ću doveka životariti, ili ću život živeti.” Bez mnogo razmišljanja, odabrao je ovo drugo. Danas iza sebe ima hiljade pređenih kilometara diljem Evrope, desetine gradova koje već odavno doživljava kao svoje, te pregršt prijatelja i poznanika u svakom ćošku kontinenta. I, naravno, iskustvo koje se nikakvim novcem ne može kupiti. A sve to zahvaljujući četkicama, bojama i sprejevima, koji su tokom poslednje dve decenije njegov jedini prtljag.
- Jednostavno nisam mogao da se pomirim sa tim da živim u kavezu, jer sam znao koliki je svet. Onda sam sasvim slučajno, zahvaljujući tome što sam kamerom snimao jednu matursku ekskurziju, posetio Španiju. Čim sam je video, znao sam da se moram tamo vratiti. I znao sam da je stalno putovanje sve što od života želim – priča Aleksandar za Luftiku.
Nedugo nakon povratka sa pomenute ekskurzije, pojavio se u Ambasadi Španije, uprkos činjenici da dobijanje vize nije bio nimalo jednostavan zadatak. No, sreća prati hrabre.
- Ja nisam imao pojma da su za vizu potrebni svi ti papiri, jer mi je za prethodno putovanje sve sredila škola. Došao sam u Ambasadu i tamo video ljude sa gomilom spremljenih dokumenata. Ja sam imao samo pasoš i ličnu kartu. Možda baš zbog te moje naivnosti, zapao sam za oko jednoj službenici, Karmen. Sklonila me je u stranu i rekla da sačekam. Posle deset minuta vratila se s mojim izviziranim pasošem – seća se Aleksandar.
- Uprkos tome što se za Evropu često može čuti da je “kulturnija”, “civilizovanija”, ja sam odavno shvatio da je, ipak, dobro biti Balkanac. Jer Balkanac je, bez obzira na sve negativne predstave, i dalje sinonim za čoveka. A čovek je, pogotovo u današnjoj Evropi, prilično deficitarna roba. Trudio sam se da tu našu ljudskost pronesem kroz sve gradove i sve države u kojima sam boravio. I mislim da sam u tome uvek uspevao.
Već nakon nekoliko dana, ukrcao se u avion za Barselonu. Osim avionske karte, sa sobom je imao i “basnoslovnih” 40 nemačkih maraka. To ga nije brinulo. Najpre se smestio u Ljoret de Mar, gde je, prilikom prethodnog puta upoznao menadžera jednog lokala. On ga je zaposlio na bandži-džampingu, koji mu je omogućio neverovatnu zaradu od 150 do 200 nemačkih maraka dnevno.
- Da mi je koji dan ranije neko dao papir na kome bi trebalo da napišem šta bih voleo da mi se desi, ne bih umeo tako da izmaštam – priča ovaj avanturista.
Ubrzo je upoznao Novosađanina Duleta Živkovića – Dronjka, koji je na ulici slikao sprejevima. Budući da je i sam odmalena voleo slikarstvo, brzo je, kako kaže, naučio zanat. Od tada, njegov život je neprekidno putovanje, a ulica jedina “kancelarija”. I ne žali se. Naprotiv.
- Ulica je za mene svet. Svaki grad ima svoju priču, svaki čovek koga sretnem ima svoju priču. Ja više ni sam ne znam koliko sam ih upoznao. I ulica, i gradova, i ljudi. A to je najveće bogatstvo koje mogu da zamislim. Bogatstvo koje nikada ne bih mogao sebi da priuštim, da sam radio neki “normalan” posao. Jer, kad se sve sabere i oduzme, jedino sloboda je ono čovekovo što nema cenu. I znam da čovek može biti srećan samo ako je slobodan. I zdrav, naravno. Zdravlje čuvam koliko mogu, ali slobodu nikome i ni za šta ne dam – priča Aleksandar.
Sezona mu je, kaže, počela u martu, upravo ovih dana, kada će se najpre otisnuti u jedan zabačeni skandinavski gradić. Nakon toga će lunjati Evropom, kako ga već put nanese, da bi leto, već tradicionalno, proveo na Tasosu, gde mu se redovno pridružuju i supruga i dvoje dece. I ni za čim, kaže, ne žali, i ništa ne bi menjao. Skita i slika. A to je, veli, upravo onaj san koji je sanjao.
- Preko zime se malo primirim, ali već od marta ceo svet je moj. I ne bih bez tog skitanja umeo da zamislim život. Skitanje je postalo moj krvotok. Da me neko stavi u kancelariju, makar i za ogromnu platu, ja bih jednostavno uvenuo, znam to. Bilo je, naravno, i teških dana, ali ja sam znao da će oni proći. Jer, čoveku se dešava ono što sam prizove. Ja sam uvek prizivao dobre stvari, i one su mi se i dešavale. Slobodan sam i srećan. Više mi od života ne treba. Ja sam zadovoljni gusar koji plovi morima i drumovima. Samo što nikome ne otimam, već sve stvorim radom. I u tom radu uživam – kaže ovaj lutajući umetnik.
Pročitajte tekst o tragičnom kraju jednog od najvećih uličnih umetnika
