Dunavska ulica

Posle Ulice zlatne grede, Dunavska je najstarija u starom gradskom jezgru i, prema sudu mnogih, najlepša i najatraktivnija novosadska ulica i jedno od omiljenih gradskih šetališta. Ulica datira s početka XVIII veka, Nemci su je zvali Donaugasse, Mađari Duna utca, jedno vreme je nosila ime Petrovaradinska ulica, pa Jaše Tomića i Lasla Bardošija, da bi današnji naziv dobila 1944. godine, koncem Drugog svetskog rata.

U ulici se nalazi nekoliko izuzetno znamenitih građevina, a prva od njih je smeštena već na broju 1. Reč je o zadužbini Arse i Anke Pajević, u kojoj se nekada nalazila Srpska čitaonica, a danas je na njenom mestu Gradska biblioteka. Preko puta biblioteke, na broju 2, nalazi se kuća poznata pod imenom "Kod belog lava", a u njenom dvorištu i dalje postoji bunar, najstariji u gradu, prokopan daleke 1720. godine. U nastavku ulice, jedna na drugu su naslonjene građevine, od kojih bezmalo svaka ima svoju sopstvenu istoriju. 

 Sve zgrade su mahom bile oštećene u bombardovanju Novog Sada, neke manje neke više, neke potpuno sravnjene sa zemljom, ali su u godinama koje su usledile obnovljene i danas ponosno svedoče o burnim i lepim novosadskim danima. U velelepnoj palati na broju 14 nekoliko godina svog života proveo je nekadašnji novosadski gradonačelnik i jedan od najuticajnijih srpskih diplomata Svetozar Miletić, kao i Jaša Tomić, poznati srpski novinar, političar i književnik. 

 Preko puta ove kuće, na broju 21, nalazi se verovatno najpopularnija zgrada u čitavoj ulici, ne toliko zbog činjenice da potiče iz druge polovine XVIII veka, ni zbog toga što je u njoj živeo ugledni novosadski istoričar, kulturni radnik i političar, već zato što se tu nalazila jedna od najpoznatijih novosadskih kafana "Crni jarac". U njoj su se nekada okupljale najuglednije i najpoznatije novosadske glave, a jedan od najredovnijih gostiju bio je Vasa Pelagić. Danas tradiciju "Crnog jarca" nastavlja "Ribar", verovatno najstariji živi bircuz u gradu.

U neposrednoj blizini, na broju 29, nalazi se Zbirka strane umetnosti Muzeja grada Novog Sada, u zgradi koju je projektovao arhitekta Franc Voruda i sa zbirkom umetničkih dela koja je gradu zaveštao gradonačelnik Branko Ilić. U nastavku ulice nalazi se i Muzej Vojvodine, sa zbirkom koja obuhvata period od paleolita do današnjih dana, u zgradi podignutoj 1896. prema nacrtima Đule Vagnera. Nešto dalje, idući prema Dunavu, nalazi se i zgrada nekadašnjeg Muzeja revolucije, a danas Muzeja savremene umetnosti Vojvodine. 

 Dakako, pored svih ovih građevina, nesumnjivog istorijskog značaja, ono što Dunavskoj ulici daje najveći šarm zapravo su ljudi. Za lepog i sunčanog vremena, svaki dan u Dunavskoj je neka vrsta festivala i fieste. 

http://www.luftika.rs/

Fotografije: Aleksandar Milutinović

Šetnja novosadskim Štrandom

Novi Sad možda nema more, ali ima plažu, pa Novosađani često umeju da kažu: Dunav je moje more. Štrand u toku letnje sezone vikendom poseti preko 20.000 ljudi. Letnja sezona traje od 1. maja do 30. septembra kada se ulaz naplaćuje 50 dinara, dok je zimi ulaz besplatan.

Plaža je dugačka oko 1 km, i čim krene lepše vreme, već od maja, Štrand postaje centar dešavanja. Ovde se organizuju razne manifestacije, koncerti, izložbe, radionice za mališane, ali i sportski događaji poput odbojke na pesku, rukometa, tenisa glavom i fudbala. 

Posetiocima su na raspolaganju dva košarkaška, tri odbojkaška i teren za mini golf, alpinistička stena, a za najmlađe tu su dečija igrališta. Svake godine, na Štrand svrate i učesnici Dunavske regate, najduže na svetu.

Pesak, sunce, ležaljke i kokteli podsetiće vas na plaže na moru. Ponuda kafića je svake godine sve veća, pa ovde možete jesti girice, mekike, pomfrit, palačinke, pljeskavice, kuvani kukuruz, sladoled i još mnogo toga. Tu su i sveže ceđeni sokovi, hladno pivo i ledene kafe. 

Kabine na plaži su uvek rasprodate već na početku sezone, i mnogi Novosađani celo leto provedu ovde. Penzioneri se kartaju, igraju šah i čuvaju unučiće. Mladi su uglavnom bliže vodi, u pesku. Devojke se sunčaju, momci igraju fudbal ili odbojku u plićaku, a najmlađi prave dvorce u pesku.

Što se tiče kupanja, mišljenja su podeljena. Mnogi se kupaju u Dunavu ceo život, dok ima i onih koji nikada ne bi ušli u vodu. Voda zna da bude mutna i prljava, što je i normalno s obzirom na to da se radi o reci. Dunav je veoma brza reka, pa nesigurni plivači moraju biti oprezni. Ako odlučite da uskočite u vodu, spasioci su tu za svaki slučaj. Za sve one koji bi da se rashlade, a neće u Dunav, tu su tuševi koji su postavljeni na više mesta.

Uveče, na Štrand možete otići na večeru, prošetati, i uživati u živim svirkama. U toku EXIT festivala, na plaži vas očekuju brojne dnevne žurke i odličan provod.

Štrand je zvanično otvoren 1911. godine, kada je plaža bila podeljena na muški i ženski deo. Do Štranda je godinama vozio tramvaj Trčika koji je imao lokomotivu i tri vagona i polazio je iz Železničke ulice. Na plažu se stizalo i lađama i fijakerima. Danas do Štranda možete prošetati kejom iz centra ili doći autobusima broj 1 i 8, čija okretnica je na samom ulazu kupališta. Zimi se na Štrandu otvara klizalište, tako da novosadska plaža živi i tokom hladnijih dana.

http://luftika.rs/
#Strand #Danube #NoviSad #Dunav #Plaza #Leto2015
 

Jezero Bešenovo - biser prirode

Suočeni sa ekonomskom krizom, sve manje građana Srbije odlazi na letovanje, a plaže na Dunavu, Adi, Moravi ili Drini postaju sve popularnije, uređenije i pune kupača. Novosađani ali i stanovnici okolnih mesta spas od visokih temperatura uglavnom pronalaze na Štrandu ili drugim plažama na Dunavu. Međutim, u poslednje vreme, sve više automobila sa novosadskim tablicama upućuje se ka Beočinu. Upravo ovde, u blizini Bešenovačkog Prnjavora, malog mesta na obroncima Fruške gore, na svega tridesetak kilometara od Novog Sada, nalazi se nesvakidašnja oaza nastala saradnjom čoveka i prirode. Reč je o jezeru koji meštani često zovu Beli kamen ili jednostavno, Bešenovo. 

Prvobitno rudarski kop iz kojeg je izvlačena ruda lapor, danas jezero azurne boje, oivičeno belim kamenom. Tek poneki strmi prilaz vodi podseća na dane kada je ovo jezero bilo prava planinska rupa. Nakon iskopavanja rude, cementara je prepustila prirodi da uradi ono što najbolje zna. Ružan prizor i provalija pretvoreno je u jezero, i od tada sve više ljudi dolazi ovde da pronađe mir i osveženje. Neki tvrde da je kupanje u jezeru strogo zabranjeno i da nije bezbedno. Dno je nepredvidivo, dubine dosežu i do 57 metara, pa ipak, parking ispred velike kapije na ulazu uvek je pun. Vikendom, gužve su još veće, pa se mnogi parkiraju i par kilometara dalje, iskoristivši tako priliku da prošetaju kroz šumu i zelenilo. 

Nažalost, sama okolina jezera još uvek je neuređena, strma i puna kamenja, pa za one koji su mislili da ponesu peškire i sunčaju se, ovo može biti problem. Ipak, svake godine uočava se napredak. Trava se sve češće kosi, postavljene su kante za bacanje smeća, a improvizovani kafići upotpunjuju sliku sve uređenijeg Bešenovačkog jezera. Plaža koja izgleda pomalo „divlje“ ima neki poseban šarm i privlačnost. Vodi teorijski možete prići sa svih strana, ali samo oni najhrabriji odlaze na mesta koja nisu bar malo prilagođena ulasku u jezero. 

 Par momaka uvek stoji na najstrmijem delu kopa i uskače u vodu. Stariji ljudi u blizini odmahuju rukom, a devojke pokrivaju oči. Svi sa nestrpljenjem očekuju skakača da izroni, a potom već sledeći hvata zalet. Kućni ljubimci, mala deca, penzioneri, stari i mladi, svi pronalaze svoj način da se rashlade i uživaju. Na obali nekoliko mladića duva gumene čamce i dušeke dok društvo koje je već u vodi sa nestrpljenjem očekuje predah i odmor od plivanja. Mnogi u vodu unose piće u limenkama, keks, lubenicu, pa i sladoled, boreći se sa vodom. Jedan pas bojažljivo prilazi vodi i šapom ispituje teren. 

Na samom ulasku, pored velike metalne kapije čuju se glasovi ljudi koji su došli ovde prvi put. Jedni su oduševljeni, drugi su pak očekivali više, ali ostaje činjenica da ovo „slučajno“ jezero postaje pravi mali raj za sve veći broj ljudi.