Sremski Karlovci – oaza mira

Dunav, vino, Karlovačka gimnazija, česma sa lavovima, Lajanje na zvezde i Stražilovo asocijacije su koje svakoga nepogrešivo podsećaju na Sremske Karlovce. Ovo lepo fruškogorsko mesto poleglo je na padinama Fruške gore, a ta mala oaza mira je svega 10 kilometara udaljena od Novog Sada.
Branko Radičević u svojoj pesmi Đački rastanak sa setom se oprašta od Sremskih Karlovaca, mesta gde je došao kao dete i išao u gimnaziju. On govori o duhu ovog mesta koje zauvek ostaje sa njim. I danas, skoro svi oni koji dođu ovde, bilo da su tu samo u prolazu ili na duže, slažu se u jednoj stvari – Karlovci imaju neki specifičan duh koji vas prosto osvaja na prvu posetu, i koji teško zaboravljate.

Podbari s ljubavlju

Podbara. Deo grada čije me samo ime kupilo mojih prvih novosadskih dana. "Pod barom". I uistinu je, kažu papiri i stari Podbarci, pod barom i bilo. Nekada. Još s početka 18. veka, kad su se ovde doseljavali prvi stanovnici, iz nekadašnjeg sela Almaš, negde oko današnjeg Temerina, Siriga, Nadalja, ako se ne varam, po čemu se i danas Podbara neretko krsti sa "Almaški kraj", a i Almaška crkva u njoj već poodavno raste.
I sve mi ovde na neku istoriju miriše, na onu istoriju koja tek tako, sama od sebe, pripoveda, peva, bajke izmišlja.

Ateljei na Tvrđavi

Početkom pedesetih godina prošlog stoleća, nekolicina mladih umetnika, predvođena sada već nadaleko čuvenim, pokojnim vajarom Jovanom Soldatovićem, odlučila je da neiskorištene prostore na Petrovaradinskoj tvrđavi, u takozvanoj "Dugoj kasarni" pretvori u mesto za umetnički rad.
Danas, nakon više od šest decenija, mnogi od tih mladih umetnika izrasli su u antologijske veličine, a "Likovni krug", kako je kasnije nazvano ovo isprva neformalno udruženje, postao je verovatno najveća konstantno otvorena umetnička kolonija u Evropi.