Fruškogorski manastiri, putovanje koje ne prestaje

Ukoliko želite da uživate u lepim pejzažima i saznate više o srpskoj istoriji, treba da posetite Frušku goru i manastire koji su na njoj izgrađeni. Ovde ih ima 16. Ovo je pravo mesto za ljubitelje umetnosti, pošto su ovi manastiri poznati po svojoj arhitekturi i jedinstvenom slikarstvu. Ovde su pobrojani neki fruskogorski manastiri i kako stici do njih.

Krušedol

Krusedol Monastery, Aleksandra Jokic | Dreamstime

Manastirski kompleks se nalazi u jugoistočnom delu planine, severno od Prnjavora i sela Krušedol. U Krušedolu se nalazila bogata riznica, ali je za vreme Drugog svetskog rata opljačkana. Ovo mesto je jedno vreme služilo i kao dom za decu. U manastiru su sahranjene brojne značajne ličnosti iz srpske istorije: jedan car, jedan patrijarh Srpske pravoslavne crkve i jedan kralj.

Mala i Velika Remeta

Manastir Velika Remeta je smešten na putu Beograd-Novi Sad. Za osnivanje ovog manastira vezuju se brojne legende, ali niko ne zna kada je on zaista nastao. Mala Remeta je smeštena u južnom središnjem delu Fruške gore.

Vrdnik

Ravanica monastery, Slasta20 | Dreamstime

Manastir Vrdnik ili Sremska Ravanica će vam dah oduzeti zbog rezbarenih ikone, pogotovo Carske dveri i Bogorodičin tron. U Ravanici je smešten deo moštiju kneza Lazara, poznatog srpskog srednjovekovnog vladara, i svetinje sa Hristovog groba.

Grgeteg

Dok budete šetali južnim obroncima Fruške gore, primetićete i manastir Grgeteg. Njega  je osnovao srpski despot Vuk Grgurević, poznatiji kao Zmaj Ognjeni, kako bi njegov slepi otac mogao tu da živi. Svratite i pogledajte predivne ikone koje je naslikao poznati srpski slikar Uroš Predić.

Staro i Novo Hopovo

Novo Hopovo monastery , Lunja87 | Dreamstime

Manastir na Fruškoj gori koji ćete verovatno najlakše pronaći je Novo Hopovo. Smešten je na južnim obroncima Fruške gore, a  udaljen je samo stotinak metara od magistralnog puta Ruma - Novi Sad. Neke od najznačajnijih nacionalnih, ali i balkanskih freski su u ovom manastiru. Ikonostas je delo  najznačajnijeg srpskog baroknog slikara Teodora Kračuna. Ukoliko nastavite razgledanje planine, dva kilometra dalje, naići ćete na Staro Hopovo.

Tu su još i fruškogorski manastiri Privina Glava , Divša, Rakovac, Kuveždin, Petkovica, Šišatovac i Bešenovo. Bilo da se odlučite na jednodnevni izlet ili na vikend turu, ovo putovanje će vam približiti istoriju Fruške gore.

Also in English

Lice i naličje ulice Laze Telečkog

© Aleksandar Milutinović

Ulica Laze Telečkog, nazvane po poznatom pozorišnom glumcu i reditelju, uglednom članu Srpskog narodnog pozorišta, do početka aktuelnog veka bila je "tek jedna u nizu" gradskih centralnih ulica, smeštenih u starom jezgru Novog Sada. Dakako, i ranije je plenila svojom neobičnošću, ušuškanošću, arhitekturom, toplinom. Ipak, ono što će njen život drastično promeniti jeste nekoliko lokala i pabova koji su se ovde "naselili", a koji će munjevito privući sve veći broj Novosađana i posetilaca sa strane. Marta's pub, London, Kaktus, Lazino tele, Cuba libre neka su od mesta koja su u ovoj uzanoj uličici otvorila jedno sasvim novo poglavlje.

Maltene preko noći, Laze Telečkog je postala nešto kao već pomalo zaboravljeni korzo, mesto na kom se šetači susreću, sudaraju, čavrljaju, prepričavaju svoje radne nedelje i školske dane. Što u baštama klubova, što na ulici, sa konzervom piva u ruci, s nogu. A svud okolo dobra muzika i neretko žive svirke. Kao u "starim, dobrim danima", rekli bi nostalgičari. 

© Aleksandar Milutinović

 U "stare, dobre" uspomene koje je ulica Laze Telečkog iznova probudila svakako spadaju i oni vremešniji stanari sa spratova, kojima vazda smeta ista ta muzika i smeh što puca na sve strane. Onda su, nažalost, kako to veli muzičar, "došle devedesete". I to ne devedesetih, kad im je vreme bilo, već na izmaku prve decenije 21. stoleća.

Ulicu Laze Telečkog počeli su da "napadaju" stakleni lokali, "nabudžene" bašte, turbo-folk što trešti iz zvučnika, kičasto (raz)odevene devojke, momci kratkih frizura i kratkih fitilja. Samu ulicu Novosađani, što u šali, što sa setom, sve češće krste sa "Budva", nova "dolina sponzoruša" ili kakvim drugim pežorativnim imenom, imenom svega onoga od čega je Laze Telečkog u svojim začecima upravo predstavljala utočište i sklonište. Bezmalo da ne prođe vikend, a da u nekom od "novih" lokala ne sevnu pesnice, noževi, flaše, pa i pucnjevi. Oni fatalni, tragični.

© portal Laze Telečkog

Ako je nekoć bilo teško razumeti džangrizave bake kojima smeta kada im pod prozorom sve "puca od smeha", sada ih bar nije teško shvatiti. Pucati od smeha i pucati iz "utoka" svakako nisu nimalo srodne stvari. Oni koji su se ovde nekada sklanjali sada i sami odavde beže.

Svejedno, uspeva Laze Telečkog svojim šarmom i dalje da privuče svet, mlađi smenjuju starije, "divlji" smenjuju "pitome". I još se u nekoliko lokala čuje dobra muzika, dobra svirka, pesma i smeh. Pogotovo za letnjih dana, kada Exit u Novi Sad dovede gomile "razuzdanih" dečaka i devojčica iz čitavog sveta, koji se, kao po komandi, bezmalo svi ovde sjate, da dan budni i "ludi" potroše, pa da ga kasnije, s mrakom, nastave pod svetlima Tvrđave.

© Aleksandar Milutinović

Dakako, neizbežan giros, pljeskavice, ćevapčići i ražnjići iz nekoliko restorančića i kioska brze hrane, smeštenih u donjem delu ulice, tu su tek da ih budnijima i sitijima održe. I sve, pomislio bi čovek u tim danima, može opet biti "kao pre". I bude. Dok, nažalost, neko od onih "kratkih" momaka opet ne potegne za pesnicom, nožem, pištoljem...

http://www.luftika.rs/ 

Mrtva trka za najstariju novosadsku kafanu

Između "Lipe" u Miletićevoj i "Ribara" u Dunavskoj i dalje traje "mrtva trka" oko toga koja je najstarija živa novosadska kafana. Oni koji bi i jednoj i drugoj da udovolje obično nalaze kompromisno rešenje koje kaže da je "Lipa" najstarija restoracija, dok, kada je o bircuzima reč, ova titula najverovatnije pripada "Ribaru", o kome ovom prilikom i govorimo. Smešten je, kako rekosmo, u Dunavskoj, jednoj od najlepših novosadskih, a, prema nekim tvrđenjima, i evropskih ulica, ravno preko puta kuće u kojoj je nekoć živeo i radio čuveni srpski diplomata i novosadski gradonačelnik Svetozar Miletić. Pisanih tragova o zgradi na broju 21, u čijem je prizemlju usidren i "Ribar", nema previše, ali ih je, ipak, dovoljno da posvedoče o jednoj dugoj i burnoj istoriji koja je kroz ove zidove prošla i među njima trag ostavila.

U kapitalnoj knjizi "Građa za proučavanje spomenika kulture Vojvodine", objavljenoj 1971. godine, zabeleženo je i nekoliko reči o pomenutoj zgradi, koje, između ostalog, kažu: "Osnovni građevinski elementi iniciraju njeno podizanje u 18. veku. U buni je oštećena i posle dve-tri godine obnovljena. Od 1863. godine u njoj je živeo profesor, novinar i književnik Aleksandar Sandić, kulturni, privredni i javni radnik. Još je poznatija i po svojoj kafani iz druge polovine 19. veka pod nazivom 'Crni Jarac', u kojoj su se okupljali boemi i književnici..."
"Crni Jarac", kažu oni koje sećanje još uvek služi, oštrio je tu svoje rogove do kraja Drugog svetskog rata, kada je iseljen, a na njegovom mestu niklo skladište prehrambenih proizvoda "29. novembar". Posle nekoliko godina mučne tišine, kafanska duša se opet probudila i iznedrila "Ribara", ovakvog kakav je i danas. Do kraja minulog veka, "Ribar" je pripadao socijalističkom lancu ugostiteljskih objekata "Putnik", kada ga u svoje ruke preuzimaju tadašnji konobari, gospođa Duška Mihajlov i čika Pera Zarić, koji je i sadašnji vlasnik kafane. 

Danas je "Ribar" jedna od poslednjih oaza za ono malo preživele novosadske boemije. Tokom radnih prepodneva, u njemu se okupljaju uglavnom poslovni ljudi, na "čašici" i kafi pred početak radnog dana. Popodneva su obično rezervisana za umetnike, doktore, profesore, advokate i ostale "dokonaše", koji, uz brižan "tretman" čika Perinog naslednika Mileta i već čuvene konobarice Stane, ovde, za kariranim stolnjacima, još uspevaju da se sakriju od ulične vreve i svega onoga što sa sobom nosi "savremen život". U večernjim satima, kao i preko vikenda, "Ribar" je tokom poslednjih nekoliko godina postao omiljeno okupljalište mlađih generacija, koje, uprkos najezdi klubova, i dalje radije biraju da vreme provode u živom razgovoru i "ljudskom" druženju.

Ono što je sigurno, to je da onaj ko Ribar nije posetio teško može reći da je u Novom Sadu bio. Znaju to i strani turisti sa čestih brodova što ovde pristaju, a koji u "Ribarevoj" bašti uživaju u najboljoj kafi u gradu, tradicionalno pripremljenoj, ali i oni nešto "razuzdaniji", koji do juče verovatno nisu ni slutili da se još negde na svetu može popiti tako jeftino pivo. Kako god, "Ribar" i dalje živi, malo od kafe, malo od piva, a najviše od ljudi, koji i dalje veruju da kafane imaju dušu.

Dunavska ulica

Posle Ulice zlatne grede, Dunavska je najstarija u starom gradskom jezgru i, prema sudu mnogih, najlepša i najatraktivnija novosadska ulica i jedno od omiljenih gradskih šetališta. Ulica datira s početka XVIII veka, Nemci su je zvali Donaugasse, Mađari Duna utca, jedno vreme je nosila ime Petrovaradinska ulica, pa Jaše Tomića i Lasla Bardošija, da bi današnji naziv dobila 1944. godine, koncem Drugog svetskog rata.

U ulici se nalazi nekoliko izuzetno znamenitih građevina, a prva od njih je smeštena već na broju 1. Reč je o zadužbini Arse i Anke Pajević, u kojoj se nekada nalazila Srpska čitaonica, a danas je na njenom mestu Gradska biblioteka. Preko puta biblioteke, na broju 2, nalazi se kuća poznata pod imenom "Kod belog lava", a u njenom dvorištu i dalje postoji bunar, najstariji u gradu, prokopan daleke 1720. godine. U nastavku ulice, jedna na drugu su naslonjene građevine, od kojih bezmalo svaka ima svoju sopstvenu istoriju. 

 Sve zgrade su mahom bile oštećene u bombardovanju Novog Sada, neke manje neke više, neke potpuno sravnjene sa zemljom, ali su u godinama koje su usledile obnovljene i danas ponosno svedoče o burnim i lepim novosadskim danima. U velelepnoj palati na broju 14 nekoliko godina svog života proveo je nekadašnji novosadski gradonačelnik i jedan od najuticajnijih srpskih diplomata Svetozar Miletić, kao i Jaša Tomić, poznati srpski novinar, političar i književnik. 

 Preko puta ove kuće, na broju 21, nalazi se verovatno najpopularnija zgrada u čitavoj ulici, ne toliko zbog činjenice da potiče iz druge polovine XVIII veka, ni zbog toga što je u njoj živeo ugledni novosadski istoričar, kulturni radnik i političar, već zato što se tu nalazila jedna od najpoznatijih novosadskih kafana "Crni jarac". U njoj su se nekada okupljale najuglednije i najpoznatije novosadske glave, a jedan od najredovnijih gostiju bio je Vasa Pelagić. Danas tradiciju "Crnog jarca" nastavlja "Ribar", verovatno najstariji živi bircuz u gradu.

U neposrednoj blizini, na broju 29, nalazi se Zbirka strane umetnosti Muzeja grada Novog Sada, u zgradi koju je projektovao arhitekta Franc Voruda i sa zbirkom umetničkih dela koja je gradu zaveštao gradonačelnik Branko Ilić. U nastavku ulice nalazi se i Muzej Vojvodine, sa zbirkom koja obuhvata period od paleolita do današnjih dana, u zgradi podignutoj 1896. prema nacrtima Đule Vagnera. Nešto dalje, idući prema Dunavu, nalazi se i zgrada nekadašnjeg Muzeja revolucije, a danas Muzeja savremene umetnosti Vojvodine. 

 Dakako, pored svih ovih građevina, nesumnjivog istorijskog značaja, ono što Dunavskoj ulici daje najveći šarm zapravo su ljudi. Za lepog i sunčanog vremena, svaki dan u Dunavskoj je neka vrsta festivala i fieste. 

http://www.luftika.rs/

Fotografije: Aleksandar Milutinović