Mrtva trka za najstariju novosadsku kafanu

Između "Lipe" u Miletićevoj i "Ribara" u Dunavskoj i dalje traje "mrtva trka" oko toga koja je najstarija živa novosadska kafana. Oni koji bi i jednoj i drugoj da udovolje obično nalaze kompromisno rešenje koje kaže da je "Lipa" najstarija restoracija, dok, kada je o bircuzima reč, ova titula najverovatnije pripada "Ribaru", o kome ovom prilikom i govorimo. Smešten je, kako rekosmo, u Dunavskoj, jednoj od najlepših novosadskih, a, prema nekim tvrđenjima, i evropskih ulica, ravno preko puta kuće u kojoj je nekoć živeo i radio čuveni srpski diplomata i novosadski gradonačelnik Svetozar Miletić. Pisanih tragova o zgradi na broju 21, u čijem je prizemlju usidren i "Ribar", nema previše, ali ih je, ipak, dovoljno da posvedoče o jednoj dugoj i burnoj istoriji koja je kroz ove zidove prošla i među njima trag ostavila.

U kapitalnoj knjizi "Građa za proučavanje spomenika kulture Vojvodine", objavljenoj 1971. godine, zabeleženo je i nekoliko reči o pomenutoj zgradi, koje, između ostalog, kažu: "Osnovni građevinski elementi iniciraju njeno podizanje u 18. veku. U buni je oštećena i posle dve-tri godine obnovljena. Od 1863. godine u njoj je živeo profesor, novinar i književnik Aleksandar Sandić, kulturni, privredni i javni radnik. Još je poznatija i po svojoj kafani iz druge polovine 19. veka pod nazivom 'Crni Jarac', u kojoj su se okupljali boemi i književnici..."
"Crni Jarac", kažu oni koje sećanje još uvek služi, oštrio je tu svoje rogove do kraja Drugog svetskog rata, kada je iseljen, a na njegovom mestu niklo skladište prehrambenih proizvoda "29. novembar". Posle nekoliko godina mučne tišine, kafanska duša se opet probudila i iznedrila "Ribara", ovakvog kakav je i danas. Do kraja minulog veka, "Ribar" je pripadao socijalističkom lancu ugostiteljskih objekata "Putnik", kada ga u svoje ruke preuzimaju tadašnji konobari, gospođa Duška Mihajlov i čika Pera Zarić, koji je i sadašnji vlasnik kafane. 

Danas je "Ribar" jedna od poslednjih oaza za ono malo preživele novosadske boemije. Tokom radnih prepodneva, u njemu se okupljaju uglavnom poslovni ljudi, na "čašici" i kafi pred početak radnog dana. Popodneva su obično rezervisana za umetnike, doktore, profesore, advokate i ostale "dokonaše", koji, uz brižan "tretman" čika Perinog naslednika Mileta i već čuvene konobarice Stane, ovde, za kariranim stolnjacima, još uspevaju da se sakriju od ulične vreve i svega onoga što sa sobom nosi "savremen život". U večernjim satima, kao i preko vikenda, "Ribar" je tokom poslednjih nekoliko godina postao omiljeno okupljalište mlađih generacija, koje, uprkos najezdi klubova, i dalje radije biraju da vreme provode u živom razgovoru i "ljudskom" druženju.

Ono što je sigurno, to je da onaj ko Ribar nije posetio teško može reći da je u Novom Sadu bio. Znaju to i strani turisti sa čestih brodova što ovde pristaju, a koji u "Ribarevoj" bašti uživaju u najboljoj kafi u gradu, tradicionalno pripremljenoj, ali i oni nešto "razuzdaniji", koji do juče verovatno nisu ni slutili da se još negde na svetu može popiti tako jeftino pivo. Kako god, "Ribar" i dalje živi, malo od kafe, malo od piva, a najviše od ljudi, koji i dalje veruju da kafane imaju dušu.