Podbari s ljubavlju

Podbara. Deo grada čije me samo ime kupilo mojih prvih novosadskih dana. "Pod barom". I uistinu je, kažu papiri i stari Podbarci, pod barom i bilo. Nekada. Još s početka 18. veka, kad su se ovde doseljavali prvi stanovnici, iz nekadašnjeg sela Almaš, negde oko današnjeg Temerina, Siriga, Nadalja, ako se ne varam, po čemu se i danas Podbara neretko krsti sa "Almaški kraj", a i Almaška crkva u njoj već poodavno raste.
I sve mi ovde na neku istoriju miriše, na onu istoriju koja tek tako, sama od sebe, pripoveda, peva, bajke izmišlja.

Kuće, prozori, ulice. Ljudi? Ima, kažu, i ljudi. Ali ulice, ulice su mi od prvog dana bile najveća fascinacija. Igrom slučaja, jedno od mojih prvih "novosadskih putovanja" bilo je upravo na Podbaru, u Ulicu Milana Rakića, gde je trebalo da prespavam. "Đe je to?", pita me pomalo nervozni taksista, kome je, ispostavilo se kasnije, to bio prvi radni dan u gradu u koji se tek onomad doselio. "Ne znam", kažem, "nisam odavde." U vremenu bez GPS-ova i ostalih čuda, sa taksistom koji "ne govori novosadski", od Železničke stanice do pomenute adrese trebalo mi je bezmalo pola sata vožnje. U jednoj od kasnijih svojih šetnji, kada sam već Novim Sadom umeo sam da hodam, shvatio sam da se od ulice Milana Rakića može "pljunuti" do centra, do trga, do svega onoga što se "zvaničnim" Novim Sadom zove.

I, bez obzira na to što sam u Novom Sadu već dvadeset i kusur dugih godina, Podbaru nikada do kraja upoznao nisam. I uvek iznova naletim na kakvog zbunjenog taksistu koji, za dana kad ovde živim, "moju" kuću ne ume pronaći. A razumem ga, i ne krivim ga. Pa nek košta vožnja, i nek ide život.
Nikada, do dana današnjeg, nisu prestale da me fasciniraju podbarske ulice, sve u neku perecu upletene, zamršene, naizgled bez izlaza, a zapravo tako jednostavne, ljudske, tople. I matore kuće sa polomljenim crepovima, sa krovovima na četiri vode, sa krovnim prozorima, sa zidovima neretko memljivim od temelja do ivica prozora. I sa cvećem u istim tim prozorima, i sa mačkama što se po krovovima veru, jureći vrapce.
A terijeri? Ima, bo'me, i njih. Ima i mačke ko da juri. Otkako sam poslednji put na Podbari živeo, prošlo je već, čini mi se, nekih desetak godina. Trošna kuća u Save Vukovića, puna sunca, puna bubašvaba. Ko i sve kuće ovde, bar one koje su me svojom arhitekturom i svojom prećutanom pričom osvojile.

Često ovuda prošetam. Da se "sklonim od grada", iako, rekoh, do centra na sve četiri možeš za deset minuta stići. Pa procunjam kroz Matice srpske, izbijem na Svetosavsku, na "moju" Save Vukovića, kroz Zemljane ćuprije, te, obično, svaki put zavrnem kroz Lađarsku, "najužu ulicu na svetu", ulicu kroz koju se i malo jači čovek mora "na kant provlačiti". Kad se ka centru vraćam, uvek uhvatim Zlatne grede, pa iz nje prema Kosovskoj preprečim kroz Aleksandra Tišme. I uvek, koliko god puta ovom ulicom prolazio, ja osetim miris nekog matorog Novog Sada, valjda od samog Tišminog imena, i sve očekujem da ću gdegod, na trotoaru, natrčati na beležnicu one njegove gospođice, i da ću u toj beležnici sve tajne sveta otkriti. Ok, priznajem, onda u Kosovskoj pojedem burek, pa na sve pisce i na sve tajne zaboravim. I mi šetači umemo kadgod biti prozaični.
Ono što ostaje jeste da je Podbara jedan od najstarijih delova Novog Sada, da kroz nju, kroz svaku njenu ulicu, vekovi teku. Da joj zidovi šapuću na svim jezicima koji su ovde ikad živeli. I da još nije zabetonirana soliterima, to me, eto, najviše raduje.

P. S. Prolazim onomad kraj svoje stare kuće, one u Save Vukovića. Kraj nje ogromna, prazna ledina, na ledini bageri, na bagerima ljudi. A ja znam da je nekoć tu neka matora kuća cvetala. Ne sećam se kako je izgledala, ne sećam se ko je u njoj živeo. Ali mi, eto, dođe nekako krivo i tužno. A opet i nekako drago, jer znam da se "neprijateljskim" investitorima još ne isplati da ovde masovno kuće ruše, jer, valjda, ne mogu po tim raznim planovima dobaciti bliže nebu od četiri sprata. I, kažem, bude mi lepo kad znam da će još uvek živeti, ta Podbara, te kuće, ti krovovi, cveće u prozorima, mačke, terijeri. I bubašvabe, dakako.

http://luftika.rs/