Podbari s ljubavlju

Podbara. Deo grada čije me samo ime kupilo mojih prvih novosadskih dana. "Pod barom". I uistinu je, kažu papiri i stari Podbarci, pod barom i bilo. Nekada. Još s početka 18. veka, kad su se ovde doseljavali prvi stanovnici, iz nekadašnjeg sela Almaš, negde oko današnjeg Temerina, Siriga, Nadalja, ako se ne varam, po čemu se i danas Podbara neretko krsti sa "Almaški kraj", a i Almaška crkva u njoj već poodavno raste.
I sve mi ovde na neku istoriju miriše, na onu istoriju koja tek tako, sama od sebe, pripoveda, peva, bajke izmišlja.

Ateljei na Tvrđavi

Početkom pedesetih godina prošlog stoleća, nekolicina mladih umetnika, predvođena sada već nadaleko čuvenim, pokojnim vajarom Jovanom Soldatovićem, odlučila je da neiskorištene prostore na Petrovaradinskoj tvrđavi, u takozvanoj "Dugoj kasarni" pretvori u mesto za umetnički rad.
Danas, nakon više od šest decenija, mnogi od tih mladih umetnika izrasli su u antologijske veličine, a "Likovni krug", kako je kasnije nazvano ovo isprva neformalno udruženje, postao je verovatno najveća konstantno otvorena umetnička kolonija u Evropi.

Mali priručnik o bureku

Bezmalo za svaku reč u srpskom jeziku postoji sinonim. Znate to, kao, sinonim za računar je kompjuter, za ulicu šor, za čoveka, neretko, kreten, a za hranu, bar u mom "sistemu jezičkih vrednosti", ni manje ni više no - burek. Ne jednom mi se, još od studentskih dana, pa onda i mnogo kasnije, zahvaljujući svim onim jurcanjima od posla do posla, i hraneći se isključivo po pekarama, desilo da se uplašim da ću se jednog dana, a sve zbog ove "raznovrsne" ishrane, pretvoriti u jedan ogroman, hodajući - burek. I, kad sad razmislim, uopšte mi to nije teško padalo.